YUGOSLOVENI

SVE DOZVOLJENO, NEMA BANOVANJA,ZEZANJE,OPUSTENO CASKANJE....... CENZURE.........
 
PrijemPrijem  PortalliPortalli  FAQ - Često Postavljana PitanjaFAQ - Često Postavljana Pitanja  TražiTraži  Registruj seRegistruj se  Lista članovaLista članova  Korisničke grupeKorisničke grupe  Pristupi  

Share | 
 

 Maču Pikču

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Igor
Admin


Broj poruka : 229
Datum upisa : 11.09.2007

PočaljiNaslov: Maču Pikču   Sre Sep 12, 2007 5:34 pm

Ono što svi pamte o Maču Pikču, jeste njegov izvanredan položaj, što je velika nepravda prema gradu koji je mnogo više od panoramskog odmorišta. Ne može se reći da njegov položaj nije čudesan. Nalazi se u jednoj od najveličanstvenijih i najdivljijih oblasti Anda, na visini od dve hiljade i nešto više metara, iznad jednog granitnog vrha, okružen uskom dolinom dubokom pet stotina metara kojom teče bučna reka Urubamba. To je mesto koje se može videti, sanjati i voleti, ali ne i opisati osim na uobičajen način: "Suviše je lepo da bi bilo istinito." Međutim, ono je toliko usamljeno da se za njega nije znalo puna četiri veka. Sreća se osmehnula početkom dvadesetog veka kada je svako mogao da baci pogled, ne putem posrednika već iz prve ruke, na jedan grad Inka i vidi kako je izgledao u trenutku najvećeg sjaja te civilizacije.
Srećan događaj, ali ne i sasvim slučajan. Grad nije bio unet ni u jednu domaću mapu, nije se mogao naći ni na jednoj geografskoj karti, niko ga od hiljada osoba koje su za njega sigurno morale znati nije pomenuo. Pa ipak, Maču Pikču, utočište, utvrđenje i svetište, nije bio daleko od Kuska, velikog središta carstva iz kojeg je vladao Inka, Sin Sunca i gospod "četiri strane sveta". Bio je čak i sagrađen zbog Kuska. Maču Pikču je bio jedan od mnogobrojnib gradova-utvrđenja koji su okruživali prestonicu, zapravo jedna od kolonija (mitima). Nijedna nije bila značajna kao Kusko za konačenje vojnika-kolona, koji su u pratnji svojih porodica krčili polja, gradili mostove, održavali puteve, istovremeno čuvajući granice i najvažnije centre države. Gradovi su mogli da se brane, pruže zaštitu stanovništvu i uspešno izdrže dužu opsadu zahvaljujući svom položaju i nepristupačnim prilaznim putevima, terasastom zemljištu koje je obrađivano i proizvodima koji su se mogli smestiti u neku vrstu silosa, kao i sopstveim rezervama vode. To su bili dobro poznati gradovi. Osim Maču Pikčua. Tajna Maču Pikčua poklapa se s tajnom 'nestalih' devica Sunca. Veo zaborava skinut je sa grada tek 1911. godine. Tvrđavu Inka, dotad sasvim nepoznatu, otkrio je jedan američki putnik i radoznalac, gotovo slučajno, tragajući za ostacima prestonice poslednjih Inka, koji su decenijama pružali otpor španskim osvajačima. Otkriće je objavljeno u poznatom časopisu National Geographic Magazine. Autor članka, arheolog Hajram Flingam, pisao je da se pronalazak nepoznatog grada podudara s rešenjem zagonetke "sto izgubljenih devica".
Da objasnimo. U to vreme španskog osvajanja dve najvažnije građevine Kuska bili su veliki Hram Sunca, najveće svetište carstva, i Manastir Devica Sunca. Ne i jedini u Peruu, ali svakako najznačajniji. Device koje su tu čuvane bile su u izvesnom smislu vestalke peruanskih Inka, najsvetije osobe posle cara. Njihova dužnost nije bila teška. Pripremale su hranu, piće i odeću za boga Sunce. Smatrali su ih njegovim zemaljskim nevestama. Otud i moralni zahtev potpune, najstrože čistote. Njegovo kršenje je bilo mogućno i neka od njih je to sigurno pokušala, ali je kazna bila užasna. Grešnica je živa zakopavana, kao što se to događalo sa vestalkama u Rimu koje bi počinile isto kažnjivo delo, a saučesnika su odmah vešali. To je donosilo nesreću celoj zajednici, zapravo njenom ajlu (ono što bismo mi nazvali gens, ghenos, klan, grupa porodica koje vode poreklo od jednog pretka i žive na zajedničkom području). Ne zna se da li je bilo potkazivanja počinitelja ili saučesništva s njim, ali je sigurno da je cela ajlu bila odgovorna za postupke svakog svog člana i kažnjavana da bi poslužila kao primer. Device Sunca imale su visok položaj, jer sve devojke zajednice Inka nisu mogle dobiti, ako tako može da se kaže, "svešteničko" zvanje. Njihov izbor vršio je carski savet prema strogim merilima porekla i lepote (to su bili pravi konkursi lepote za pripadnice viših klasa). Posle izbora, odabrana devojka je morala da prođe kroz trogodišnji period iskušenja pre nego što će postati vestalka i konačno obući ruho monahinje.
Nije teško zamisliti šta su od tog božjeg hrama učinili Fransisko Pisaro i njegovi konkistadori kad su 1533. godine zauzeli Kusko. Međutim, sto devica je uspelo da pobegne u planinu. O njima se ništa nije znalo sve dok se jedan Amerikanac pustolov nije uputio u Maču Pikču. Krčeći mačetom vekovnu džunglu koja je pokrivala ostatke grada, pronašao je podzemne grobnice koje su čuvale kosture nestalih devica. Sakrile su se u tom dobro utvrđenom raju, za koji su pripadnici Inka plemena možda mislili da će im poslužiti kao polazna tačka za ponovno osvajanje i zato ga proglasiii za najstrožu tajnu. Tajna je bila toliko dobro čuvana da je čak i vojska, koja je trebalo da se služi tim gradom, zaboravila na njegovo postojanje. Možda i zato što u jednom trenutku nije ni bilo vojske... Kako Maču Pikču izgleda danas? Da bi se stiglo do
njega treba krenuti stazom koja vodi do vrha planine i vijuga ivicama ponora nad kojim zastaje dah. Okolina je tipična za džunglu. Stigavši na visinu na kojoj se rastinje proređuje, prvi put se mogu videti, tri stotine metara iznad, ostaci drevnih građevina. Medutim, da bi se stiglo do njih, treba se popeti strmim stepenicama (i građevine ovog grada koji se uzdiže na vrhu planine rađene su stepenasto). Mada se danas može uči kroz zidine na više mesta, nekad se u ovaj grad-utvrđenje moglo dospeti samo kroz jednu kapiju iza koje je bilo stepenište uklješteno izmedu dva zida. Imalo je stotinak stepenika, delimično monolitnih. Zapravo isklesanih od jedne kamene ploče, a delimično od blokova četvorougaonog kamena. Takvo rešenje ulaza zaštićenog (ili bolje rečeno kontrolisanog) bočnim zidovima prilično je često, ali ne takvih dimenzija.
Vredi pomučiti se i popeti se ovim dugačkim stepeništem. Na njegovom vrhu izlazi se na Intihuatami i sveti trg. Zapravo, na trg (koji je prostorni centar grada) i Intihuatanu. Inti na kečua jeziku, jeziku carstva Inka, znači sunce, a huatana vezan. Dakle, Intihuatana znači "mesto na kome je sunce vezano", mesto s kog se posmatra sunce, opremljeno velikim sunčanim satom.
Naravno, to nije jedino značajno građevinsko delo. Na trgu je i Hram Sunca. To je trouglasta građevina bez krova (koji je propao ili nije ni postojao), napravljena od ogromnih blokova od kojih su neki široki četiri i po, a visoki dva i po metra. Ako nije tajna kako su toliki blokovi mogli biti dopremljeni na vrh planine a zatim tako savršeno sastavljeni da između njih ne ostane ni najmanja praznina, onda je to svakako veliki problem. Utoliko pre što su ostvareni rezultati u iznenadujućoj opreci s jednostavnim tehnikama kojima su se Inke koristile. Materijal je iz majdana udaljenih i do trideset pet kilometara od grada (najbliži su bili na sedam kilometara) prevlačen valjcima. Pomoću njih je kamen kotrljan bez stočne vuče. Čak i bez kola s točkovima. Kad je pronađen točak, njegovo korišćenje za kola bilo je nepoznato u Peruu. Sve se radilo golim rukama, podupirući kamene blokove na sve moguće načine.
To je bio tek početak. Na gradilištu je blokoe trebalo klesati i oblikovati, i to kamenim alatkama i bakarnim ili bronzanim dletima. Rezultat dugotrajnog glačanja kamenili površina ogleda se u savršenoj priljubljenosti blokova. Često se mogu videti veliki blokovi postavljeni usred niza manjih. Zidari su prevlačili manje blokove preko većih, nanoseći između njih tanak sloj vlažnog peska. Tim mukotrpnim brušenjem postignuti su rezultati koji se graniče sa savršenstvom. I to ne u gradu, već u jednom od mnogobrojnih utvrđenja koja su okruživala prestonicu.
Unutrašnje uređenje grada je još impozantnije. Gledan izdaleka, s drugog planinskog venca, Maču Pikču deluje kao ogromno stepenište. Naime, Inke su kopale terase u strmim i neravnim padinama grebena. Iz daljine grad ima izgled iz svog zlatnog perioda. Kuće danas nemaju krovove. Nekad su bili na dve ili četiri vode, zavisno od oblika i veličine zgrade. One su, osim krovova, gotovo netaknute. U njihovim kamenim zidovima nalaze se otvori (najkarakterističniji peruanski motiv) u obliku trapeza čiji je gornji deo zatvoren monolitnim arhitravom.
Grad je imao i veliki broj terasa sa obradivom zemljom. I to je bio golem posao, budući da se potrebna zemlja donosila iz drugih oblasti i izvlačila na visinu. Gajen je krompir, povrće, stočna hrana, pa čak i kukuruz (zbog velike nadmorske visine nije mogao da sazri, pa je korišćen za isbranu stoke). Bogat izvor obezbeđivao je dovoljnu količinu vode koja je sakupljana i čuvana u velikim kamenicama iskopanim u steni. Polja nisu bila velika najverovatnije zbog ograničenog broja stanovnika grada - utvrđenja u kome nije živelo više od devet hiljada duša. S druge strane, osnivači Maču Pikču (jedni tvrde da grad potiče iz XII, a drugi iz XVII veka) nisu zamislili kao metropolu koja će se štititi, nego kao siguran, utvrđeni grad. To su i postigli sudeći prema istoriji samog mesta u kome se udružuju surove planine, pogibeljni ponori i gusta džungla da bi ga učinili nevidljivim.
Nevidljivim, ali moćnim. Ogromna gomila ruševina grada Inka Maču Pikčua dozvoljava da se razmišlja o lepoti njihova stila, prigušene jednostavnosti, i skromnih arhitektonskih zamisli koje su savršeno ostvarene. Hramovi, palate i kuće ponavljaju obrazac, samo većih razmera i uz beznačajna odstupanja, skromnih koliba kečua-seljaka koje se i danas mogu videti u dolovima Anda. Kiklopski zidovi izvedeni su međusobnim uklapanjem kamenih blokova ili su pravljeni od ilovače pomešane sa malo slame, krov je imao oblik šatora (na četiri vode) i bio prekriven šindrom, koliba je imala jedna vrata i nekoliko unutrašnjih niša. To je građevinsko jezgro koje se sreće i kod složenijih i impozantnijih zdanja. Osim toga, jednoličnost obrasca i dosledna strogost fasada iskupljivale su se savršenstvom zidarske tehnike. Nijedna civilizacija na svetu nije znala na tako preftnjen način da povezuje kamene blokoe kao peruanska. Postoji nekoliko varijanata zidarskog "tkanja", ali one nisu zavisile od razvoja arhitekture već od namene koju su zidovi imali. Za gradske zidine i podupirače terasa najčešće su korišćeni veliki, nepravilni blokovi, a za zgrade - manji kameni blokovi pravilnog oblika. Kod hramova i palata ponekad su kombinovani i jedni i drugi.
Za oba slučaja karakteristični su zupci ili profili u obliku slova L. Ta pojedinost nikad nije potpuno razjašnjena. U nekim slučajevima očigledno je da su zupci služili da učvrste užad koja su držala drvenu prekrivku krova. U drugim, izgleda bili su jedino dekorativni element.
Za arhitekturu Inka takode je karakterističan oblik trapeza koji imaju svi otvori - vrata, prozori ili niše. On je toliko blizak Inkama graditeljima da se pojavljuje i u sklopu zidova koji su često širi u osnovi nego na krajevima. I na zdanjima u drugim krajevima sveta, pogotovo onim od kamena, postoje slični obrasci, ali su Inke koristile sužavanje na obe strane, a ne samo na spoljnu kao što je čest slučaj na drugim mestima. U zemljama s trusnim područjima ovakav način gradnje imao je antiseizmičku ulogu. Verovatno je i sklonost Inka koju su u neimarstvu ispoljavali prema jednospratnim građevinama bila podstaknuta potrebom da se osiguraju od prirodnih katastrofa. Ali upravo su u Maču Pikčuu neuobičajeno česte i dvospratne kuće. To je još jedan dokaz veštine peruanskih graditelja, koji su i bez maltera savršeno postavljah veliki broj ogromnih kamenih blokova jedne iznad i drugih. I to bez unapred utvrđenog plana
i tehnika koje se danas primenjuju prilikom sličnih radova. Zato treba "oprostiti" starim Inkama-graditeljima što se u njihovim velikim i složenim ostvarenjima ne mogu naći mekoća, raznovrsnost oblika ta neimarska mašta (koju podstiče mogućnost upotrebe različitih materijala) tipične za evropsku umetnost, kao ni polihromija, prefinjena i svesna raskošnost orijentalne umetnosti. Arhitektura Inka nije bila opterećena takvim težnjama. Nju su činile čvrste površine i snažni, geometrijski reljef, u skladu s razumnim i pronicljivim duhom carske civilizacije čiji su tvorci dobili naziv "američki Rimljani". Sigurno je da Maču Pikču odiše veličanstvenošću, snagom i sigurnošću rimskih tvorevina, i to u jednom neverovatnom i čudesnom pejzažu u Andima.
A bio je samo jedan od mnogih gradova-utvrđenja. To je divan spomenik narodu koji ga je stvorio i civilizaciji koja je dostigla izuzetno visok nivo. To je i priča i o onim neverovatnim Evropljanima koji su sa neviđenim samopouzdanjem, ne dvoumeći se nijednog trenutka, uz pomoć malobrojnih starih vojničkih pušaka i šesnaest konja, srušili najveće carstvo Novog sveta.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://bezcenzure.fororama.com
Igor
Admin


Broj poruka : 229
Datum upisa : 11.09.2007

PočaljiNaslov: Re: Maču Pikču   Sre Sep 12, 2007 5:37 pm

Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika http://bezcenzure.fororama.com
Slobodan Milosevic
clan
clan


Broj poruka : 18
Datum upisa : 12.09.2007

PočaljiNaslov: Re: Maču Pikču   Čet Sep 13, 2007 6:18 pm

Te Mace Pice nisu nista bili gluplji tad od nas sad
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Maču Pikču   Danas u 3:11 am

Nazad na vrh Ići dole
 
Maču Pikču
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
YUGOSLOVENI :: UMETNOST-
Skoči na: